Кристална структура зеолита

Кристална структура зеолита се може поделити на три компоненте: (1) алуминосиликатни скелет, (2) поре и шупљине које садрже измењиве катјоне М у скелету, (3) молекули воде у потенцијалној фази, односно зеолитна вода.
Структура зеолита се донекле разликује од скелета кварца и фелдспата. Оквирна структура кварца и фелдспата је релативно чврста, са специфичном тежином од 2,6~2,7, док је оквирна структура зеолита релативно ретка, са специфичном тежином од 2,0~2,2. Дехидрирана шупљина може бити велика и до 47%, као што је шабазит, или чак 50%, као што је синтетички зеолит.
У структури фелдспата, метални катјони су затворени у празнинама кристалног скелета састављеног од О јона. Осим ако кристал није уништен, тешко је да се ови метални катјони слободно крећу. Замена На или К са Ца мора се извршити истовремено са заменом Си и Ал, односно упареном заменом, што ће неизбежно изазвати промену односа Си/АИ.
У структури налик на фелдспат{0}}, катјони метала се налазе у релативно отвореним међусобно повезаним празнинама са специфичном тежином од 2,14~2,45. Катјони се могу размењивати једни са другима кроз структурне путеве без оштећења кристалног скелета. Содалит и хидронефелин су некада сматрани минералима групе зеолита.
У структури зеолита метални катјони се налазе између већих међусобно повезаних пора или шупљина у кристалној структури. Стога, катјони могу слободно да се размењују кроз поре без утицаја на његов кристални скелет. Размене као што је 2(На,К)(Ца2+) се лако дешавају у зеолитима, али не и у фелдспатовима. Овај облик размене, вероватно екстремни облик размене јона, ограничен је на зеолите и сличне минерале.
Везе између молекула воде зеолита, јона оквира и изменљивих металних катјона су генерално лабаве и слабе. Ови молекули воде могу слободније да се крећу у поре и излазе из њих од катјона. Под утицајем топлоте, може се слободно одвојити и причврстити без утицаја на његову структуру скелета.